DogOnRails

Duhovi Beograda

U čast kafane i boema

Nekada su zaštitni znak Beograda bile kafane sa kariranim stolnjacima i metalnim pepeljarama, gde su se okupljali svi oni koji su predstavljali prestoničku boemiju. Danas, sve je manje ovih pravih kafana, a ljudi koji su činili duh grada nažalost polako padaju u zaborav

Čistim, čistim, čistim, pa stanem, pa onda mislim, mislim, mislim, pa uzmem metlu, pa čistim, čistim. Ovo je jedna od pesama Jaše Grobarova, jednog od najvećih (ako ne i najvećeg, po kazivanju njegovih pajtosa) beogradskih boema.

Zašto ovo, u stvari, pišem? Pa pišem iz veoma jednostavnog razloga – da bar na ovaj način pokušam da spasem od zaborava beogradske kafane (a sve ih je manje) i ljude koji su, je l’, zaštitni znak ovog grada, a i boemije. Da ne idemo dalje u prošlost, ostaćemo kod ovih, meni jako dragih i pametnih ljudi koji su imali stav, a naročito posle burne noći. A, bogami, svi su bili literarno nadareni. Oni su bili duhovi ovog grada u najboljem smislu te reči. A posebno fascinira činjenica da su, u svojoj suštini, bili dobri ljudi i izuzetni poznavaoci tema na kojima su radili.

„O mladosti“…

Jedan od njih je Prele, jedan od najvećih srpskih pevača bluza i rokenrola. Veći period svog života je, nažalost, proveo traćeći svoj veliki talenat za pesmu. Ali je zato svoj dar, u punom smislu te reči, pokazivao u kafani. Sve svoje dogodovštine, poraze i pobede je stavio na „argiju“ (kako je voleo da kaže) i napisao nekoliko divnih knjiga. Jedna od meni omiljenih je „Baš čelik“. I kao oda svojim (a i drugim) mladostima i ludostima, ostaje mi njegova obrada Dedićeve pesme „O mladosti“. Slušajte je u mraku uz neko dobro piće i ne dišite. Strašno!!!

Ima jedan, malo ko ga zna, a i pominje. To je Zoran Miščević, legendarni Silueta. Čovek je bio stvarno broj 1 u tadašnjoj Jugi. Znao je da peva, a bogami je bio i dobar baja. Jedan je od zaboravljenih boema (doduše, zemunskih, ali to je isto) koji je skončao mlad. Strašan pevač!

Fakultet kakvog nema

E, sad malo o tim kafanama kojih, takođe, nažalost više nema, ili ih je sve manje. Na prste jedne ruke se može nabrojati, a neću ih brojati, mnogo bi se ’artije zauzelo. Ali, pazi ovo: pet stolova, naravno sa kariranim stolnjacima, pepeljara metalna, konobarica u borosanama, troje ljudi koji guckaju svoje pićence, divan miris ćevapa ili pljeskavice. O, kakva nirvana! Svako radi svoj posao i čeka se da dođu pravi igrači. U međuvremenu se ide na „nogice u saftu“ kod Autokomande ili na Čuburu. A uveče… E, tek onda počinje prava stvar.

Ja sam imao turu (kad sam bio mlad). Krene se oko pet kod Palilule, pa onda kod Toze Grka (dobra klopa), veče kod nekog Vidinca, a završava se u „Šansi“. Poneki put se završi i u „Konzervi“, u Aberdarevoj.

Zanimljivo je da su svi koji su tada pravili džumbus (uglavnom verbalni), bili protivnici komunizma. E, a kada počinje priča, onda svi slušaju, i pijani i trezni, a bogami i Udba. Fantastični ljudi sa neviđenim pričama. Pravi fakultet. A takvog danas više nema…

Vremenom nestajemo i pred jednom drugom ideologijom zvanom – KAFIĆI.

Ovi što su pričali, pili i družili se, otišli su u ilegalu. Sve je manje kafana, boemije, pesnika, pričalaca, prisluškivača i poznavaoca života. Sada su u modi metroseksualci (pih). Zanimljivo je da je većina ovih koje navodim navijala za Zvezdu, poštovala crkvu, radila u „Politici“ (tri stuba srpstva, tako kažu), a nadasve su bili BEOGRAĐANI, u pravom smislu te reči. Sve najbolje su dali ovom gradu, a bogami i kafani.

Tirke – pripovedač naših života

I da slučajno ne zaboravim jednog, po meni, naj, naj, naj dasu koji je spojio sve najlepše što ovaj grad ima. Veliki poznavalac viskija, novinar sa velikim N, filmofil, kolumnista i pripovedač naših života – Tirke.

Rođeni Beograđanin, Dorćolac, po zanimanju boem, i to u najlepšem smislu te reči, i pripovedač za koga verujem da ga je svako bar jednom u životu pročitao. Bogdan je stvarno živeo pravi život, verujući da je ovaj grad, naravno sa kafanom, jedno divno mesto za život. Skončao je mirno i tiho. Svaka mu čast. A sada je otišao u legendu… Ako ovaj grad ne nazove njegovim imenom jednu ulicu, ili se ne pojavi barem u ukrštenim rečima, nema veze. Dobio je od Kuste Sokak B. Tirnanića na Mećavniku. A evo i mog predloga nekom preduzetniku: Otvorite kafanu – „Kod Bogdana“. Dobra ideja? Uh, ala bi se okupljala raja…

Ovaj članak posvećujem svim ljubiteljima kafana i, nadasve, druženja, ali onog pravog.

I da naručim pesmu „Zbog tebe sam tarabe preskak’o“. Živeli!

P. S. Bavite se sportom, a posle – zna se gde (ako je još ima?).

Zo.53.